Црна Гора

Са Википедије

Координате: 42° 46' СГ Ш, 19° 13' ИГД

Црна Гора је земља у југоисточној Европи, на обали Јадранског мора. Граничи се, на истоку и североистоку са Србијом, на северозападу са Хрватском и Босном и Херцеговином, и на југоистоку са Албанијом. На западу је морска граница са Италијом. Главни и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус пријестонице.

Црна Гора је чланица Уједињених нација, Организације за европску безбедност и сарадњу, Савета Европе и Уније за Медитеран. Такође је кандидат за члана у Европску унију и НАТО.

Црна Гора је током турске владавине имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. Од 1918. била је део све три Југославије. 21. маја 2006. године је вољом њених грађана исказаном на референдуму изгласана независност од државне заједнице Србија и Црна Гора са 55,54% укупних гласова. Независност је прогласила 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. је постала 192. чланица Уједињених нација, а 11. маја 2007. 47. чланица Савета Европе.

Данашња Црна Гора обухвата некадашњу Стару Црну Гору, Брда, Стару Херцеговину и Црногорско приморје.

Садржај 1 Назив 2 Географија 3 Државни симболи 4 Историја 4.1 Праисторија 4.2 Антика 4.3 Средњи век 4.4 Турска владавина 4.5 Независна Црна Гора 4.6 20. век 5 Политика 6 Градови 7 Демографија 8 Економија 9 Туризам 10 Саобраћај 11 Култура 12 Спорт 13 Екологија 14 Види још 15 Спољашње везе

[уреди] Назив

Назив Црна Гора се први пут помиње у повељи краља Уроша (1243—1276) из 1276. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачкоим 1379. као Cernagora. Италијански извори је такође бележе ка Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је назив за њу, Монтенегро ушао у западноевропске језике. Као Монтенегро помиње се и у которским споменицима 1397., а као Монте Негро 1443. и Црнагора 1458. Године 1435. у уговорима исмеђу деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Црне Горе

Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 km². Граничи се са Хрватском (25 km) на западу, Босном и Херцеговином на северу (225 km), Србијом на истоку (203 km рачунајући и Косово и Метохију), Албанијом на југу (172 km), а од Италије је радвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 km.

Крајње тачке Црне горе су:

• север: 43° 33' 00" СГШ, 18° 59' 20" ИГД — обронци планине Ковач код места Мочевићи
• југ: 41° 51' 25" СГШ, 19° 21' 20" ИГД — код острва Вида, на ушћу реке Бојане
• исток: 42° 53' 35" СГШ, 20° 22' 50" ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја
• запад: 42° 31' 30" СГШ, 18° 26' 27" ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог

Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на северу, где се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку которску.

Велико крашки предео у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки делови иду скоро до 1900 m, као на пример планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким венцима.

Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просечна надморска висина је више од 2000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов кук на планини Дурмитор, који је налази на висини од 2522 m. Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измењени ерозијом током последњег леденог доба.

Јадранска област захвата релативно узани појас црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. У овом дијелу Црне Горе осјећа се утицај јадранско-медитеранске климе. На кречњацкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и другух култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу.

• Бококоторски залив састоји се од четири мања залива, а то су: Топлански, Тиватски, Рисански и Которски. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге.
• Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издизу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа у плажа у Црној Гори, дуга око 13 km.

• Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар.
• Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лези 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе.
• Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све дo недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница.

Реке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа река је Тара (141 km), а остале важне реке су Пива, Зета, Морача и Бојана. Река Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 метара.

[уреди] Државни симболи

За више информација видети Застава Црне Горе, Грб Црне Горе и Химна Црне Горе

• Застава: Црвене боје, размере 1:2, са златним обрубом, у размери 1:20, у средини грб.
• Грб: Златни двоглави орао са раширеним крилима, на главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб се ради на црвеној позадини.
• Химна: Ој, свијетла мајска зоро, композиција и текст:народна пјесма;

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Црне Горе

[уреди] Праисторија

[уреди] Антика

[уреди] Средњи век

Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у V веку, а први већи талас Словена стиже у првој половини VI века. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са Белим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у Визансткој теми Солун.

На простору данашње Црне Горе,развила се у раном средњем веку кнежевина Дукља, која је заједно са осталим српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју средином IX века оснива кнез Властимир. Након њене пропасти, после смрти Часлава Клонимировића средином X века, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог века као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему сведочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком XI века је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада,а територија Дукље улази у састав Византије.

Дукљански кнез и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успева да 1036. године збаци, на кратко, византијску власт,али бива ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, он бежи из заробљеништва и поново збацује византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042.године драчки стратег је са око 60.000 војника, према писањима савременика, напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара.

Војислава средином века наслеђује његов син Михајло који вођењем успешне политике успева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године (те године га папа Гргур VII у писму назива краљем) уздигне на ранг краљевине чиме Зета постаје прва српска краљевина,а он први српски краљ. Његов син Бодин проширује државу припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем века у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Рејмондом Тулушким. Након његове смрти,око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током `80 година XII века, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186.године целокупну Зету припаја својој држави и даје је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Након Немањиног повлачења 1196.године и предаје власти средњем сину Стефану (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој,што му на кратко и успева почетком XIII века,али по цену ступања у вазалне односе са краљевином Мађарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то,он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он,као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка `40 година XIII века. Међутим, током владавине Уроша I (1243—1276), укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додељивао сам крај. Током овог периода, на простору Црне Горе подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора (1276).

После Драгутиновог (1276—1284) збацивања Уроша 1276.године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314.године. За владавине краља Милутина (1284—1321) она представља посед који је додељиван на управу престолонаследнику тзв. младом краљу, али и база незадовољне властеле тј. ослонац за будуће побуне синова престолонаследника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан (1322—1331) је 1314.године подигао неуспешну побуну против оца у Зети,а четврт века касније (1331), његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт.Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додељена породици Балшића.

Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог наследника цара Уроша (1355—1371). Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Отоманске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар,Дриваст и други) 1396.године. Последњи Балшић, Балша III (1403—1421) је водио дуготрајне неуспешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове. Пред своју смрт своје поседе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов наследник Ђурађ (1427—1456) наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439.године сви његови покушаји падају у воду,а Млечани до 1443.године овладавају Доњом Зетом и целим приморјем.

Крајем XIV века, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи.Са ширењем млетачких поседа средином XV века и надирањем Османлија, њихов представник Стефан (1451—1465) постаје 1451.године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете.Његов син Иван (1465—1490) покушава да очува власт између Млечана и Османлија,али 1479.године целокупну његову државу освајају Османлије,а он са породицом бежи у Млетачку републику.Након смрти султана Мехмеда II (1451—1481), он се враћа у Црну Гору и успева да обнови своју власт у њој.Током његове владавине престоница Црне Горе пренета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његових синова (Ђурђа и Стефана), Црна Гора ће 1499.године и дефинитивно пасти у отоманске руке. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492.године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима која је 04.01.1494.године одштампала своју прву књигу „Октоих“.

[уреди] Турска владавина

Територија данашње Црне Горе је коначно пала под отоманску власт 1499. Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Црна Гора је кратко време постојала као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко време између 1597. и 1614.

У 16. веку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османлијског царства: локална племена су била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису хтели да прихвате отоманску власт и у 17. веку су подигли бројне буне, што је кулминирало турским поразом у Великом бечком рату. Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Српске православне цркве, а која је свој процват доживела за време владика из редова породице Петровић-Његош. Млетачка република је увела звање гувернадура који је је у њено име мешао у црногорску политику.

Владика Петар I Петровић Његош је припојио Брда Црној Гори. Његов наследник владика Петар II Петровић Његош је укинуо звање гувернадура 1832. пошто је Аустрија, која је наследила Млетачку републику, почела да се меша у унутрашње ствари Црне Горе.

Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за време владавине Данила Петровића који се 1852. прогласио за кнеза.

[уреди] Независна Црна Гора

[уреди] 20. век

[уреди] Политика

Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне праведе, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донет 22. октобра 2007.

Председник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, председник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, председника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дела, додељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Председник је такође члан Врховног савета одбране. Тренутни председник Црне Горе је Филип Вујановић.

Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредседници владе и министри. Мило Ђукановић је садашњеи председник владе Црне Горе. Владајућа странка у Црној Гори од увођења вишестраначја је Демократска партија социјалиста Црне Горе, у коалицији са много мањом Социјалдемократском партијом Црне Горе.

[уреди] Градови

За више информација погледајте Општине Црне Горе

Бар Подгорица Никшић Цетиње Улцињ Андријевица Бечићи Беране Бијело Поље

Будва Даниловград Херцег-Нови Игало Колашин Котор Мојковац Петровац Плав

Плужине Пљевља Рожаје Рисан Свети Стефан Сутоморе Шавник Тиват Жабљак

[уреди] Демографија

За више информација погледајте Демографија Црне Горе

Црна Гора
Црногорци				43,16%
Срби				31,99%
Бошњаци				7,77%
Албанци				5,03%
Муслимани				3,97%
Хрвати				1,10%
Роми				0,42%
Југословени				0,30%

• Вероисповест:
  • православна 460.383
  • исламска 110.034
  • католичка 21.972 и друге.
• Језици:

Традиционални, аутохтони језик Црногораца и Срба је српски језик, којим говори готово две трећине свих грађана Републике Црне Горе. Статистика о језицима:

• • српски 393.740, 63,49%
  • црногорски 136.208, 21,96%
  • албански 32.603, 5,26%
  • бошњачки 19.906, 3,20%
  • босански 14.172, 2,29%
  • хрватски 2.791, 0,45%
  • ромски 2.602, 0,42%
  • македонски 507, 0,08%
  • мађарски 255, 0,04%
  • словеначки 232,0,04%
  • немачки 126, 0,02%
  • остали 3.101, 0,50%
  • неопредељени и непознато 13.902, 2,20%

[уреди] Економија

[уреди] Туризам

[уреди] Саобраћај

За више информација погледајте Саобраћај у Црној Гори

Република Црна Гора је по свом положају медитеранска и балканска земља, па је и главни саобраћајни правац у земљи веза између лука на Јадрану и балканске унутрашњости у залеђу. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и непроходност, што је знатно допринело спором развоју саобраћаја у земљи.

Црна Гора има развијен друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај, а престоница земље, Подгорица, је средишњи саобраћајни чвор у земљи.

Укупна дужина железничке мреже у Црној Гори је 250 km. У земљи постоје две железничке линије. Важнија је Бар-Подгорица-Бијело Поље (Србија) и део је пруге Београд-Бар. То је и једина електрифицирана железничка линија у земљи. Друга пруга је пруга Никшић-Подгорица-Божај (Албанија). Једини железнички чвор је Подгорица.

Укупна дужина путева у Црној Гори је 5.277 km, од тога 1.729 km у чврстој подлози (асфалт, бетон). У земљи нема аутопутева, мада постоје путеви и њихове деонице са три траке. Са друге стране, посебност Црне Горе је број тунела и мостова на њеним путевима. Скоро, 2006. године, отворен Тунел Созина, који је знатно скраћен пут између јадранске обале и залеђа. Такође постоје планови за изградњу аутопута Београд-Бар и мост преко мореуза Вериге у Боки Которској.

Црна Гора је поморска земља са дугом поморском традицијом. Бокељи и Бока Которска добар део своје историје везују за море и поморство. Котор је био старо поморско средиште овог дела Јадрана. Данас је лука са највећим значајем за привреду земље и привреду Србије у залеђу лука Бар. Такође, постоји редовна поморска линија фериботом Бар-Бари. Котор, Тиват и Зеленика, сви у Боки, су мање луке.

Од слатких вода (реке, језера) пловно је Скадарско језеро и његова притока, Ријека Црнојевића, око ушћа. Овај вид воденог саобраћаја је слабо развијен исводи се највише на вожњу мањим пловилима (чамци).

У Црној Гори постоје 2 аеродрома, аеродром Подгорица и аеродром Тиват. Први аеродром је најважнији у земљи, док је други важан за летњи туризам. Постоје и мањи аеродроми на северу земље (Беране, Жабљак, Никшић), али они нису опремљени за прихват већих летелица и значајни су на нивоу државе.

[уреди] Култура

Култура Црне Горе је обликована разбоврсношћу утицаја кроз своју историју. Утицај православљеправославља, словенисловенства, централне Европе, ислама и поморске медитеранске културе (из делова Италије, попут Млетачке републике) су били најважнији у последњих неколико векова.

Црна Гора има бројне значајне културне и историјске споменике, укључујући спомени из романски стилпререоманике, готски стилготике и барока. Црногорско приморје је познато по својим верским споменицина, укључујући катедралу светог Трипуна у Котору, базилику светог Луке (стару више од 800 година), цркву Наша Госпа од Шкрпјела, манастир Савина и остале. Црногорски средњовековни манастири садрже хиљаде квадратних метара фресака. Најпознатији праволавни манастири у Црној Гори су Цетињски манастир, манастир Морача и Манастир светог Василија Острошког.

Традиоционална народна игра је оро, игра у којој играчи стоје у кругу наслоњени једни другима на рамена док један или двојица играча стоје у средини.

Први књижевни радови у овом региону су стари 10 векова, а Октоих, прва словенска књига је је штампана на Цетињу 1494.

Подгорица и Цетиње су најважнији центри културе и уметности у држави.

[уреди] Спорт

Црногорски олимпијски комитет је јула 2007. примљен у чланство Међународног олимпијског комитета, а Црна Гора се као самостална држава први пут појавила на Олимпијским играма 2008. у Пекингу .

Ватерполо је један од