Распад СФРЈ

Са Википедије

Распад СФРЈ.

Распад СФРЈ (често и Разбијање СФРЈ због уплитања великих сила) обележава низ насилних сукоба на територији бивше Југославије од 1991. до 2001. Ратови се одликују жестоким етничким сукобима између народа бивше Југославије, углавном између Срба са једне и Хрвата, Бошњака и/или Албанаца са друге, али такође и између Бошњака и Хрвата у Босни и Херцеговини и Македонаца и Албанаца у Македонији. Ови сукоби су имали своје политичке, етничке, економске и религијске корене.

Генерално распад СФРЈ је окончан Дејтонским споразумом а од СФРЈ је настало 5 нових држава: Словенија, Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина и Савезна Република Југославија. Касније је некадашња српска покрајина Косово и Метохија постала међунардони протекторат Уједињених нација након бомбардовања Србије од стране НАТО. Савезна Република Југославија је 4. фебруара 2003. преуређена и преименована у Државну заједницу Србије и Црне Горе, а након референдума 21. маја 2006. Црна Гора је постала независна држава и 3. јуна 2006. прогласила званично независност.

Резултат ратова у бившој Југославији је имало за последицу осиромашење великог дела Југославије, масовне економске поремећаје и сталну нестабилност на подручјима где се водио рат. Ратови у бившој Југославији сматрају се најкравијим сукобима у Европи након Другог светског рата. Многи индивиудални учесници рата су оптужени за ратне злочине од стране Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију основаног од стране Уједињених нација.

Садржај

1 Југославија од 1945-80.
2 Политичка дешавања после 1980.
- 2.1 Долазак Милошевића
- 2.2 Стање 1989
3 Нестанак СКЈ и раст национализма
4 Ратови
5 Референце
6 Види још
7 Спољашње везе
- 7.1 Филмови о ратовима у Југославији

[уреди] Југославија од 1945-80.

Југословенски ратови

Рат у Словенији (1991)

Рат у Хрватској (1991-1995)

Рат у БиХ (1992-1995)

Косовски рат (1998-1999)

Сукоби у Прешеву (2001)

Сукоби у Македонији (2001)

Од њеног формирања на власти је била Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије) на челу са Јосипом Брозом Титом, који је 1953.године изабран за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика енергичног сузбијања сваке појаве национализма од стране Срба, Хрвата, Словенаца, босанских Муслимана и Албанаца. Међутим,и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово у Хрватској (афера Маспок 1971).

Паралелно са тим, у врху државног и партијског руководства, одвијале су се борбе између централиста - предвођених Александром Ранковићем и федералиста - предвођених Едвардом Кардељем. Та политичка борба је завршена јула 1966. године "Брионским пленумом" ЦК СКЈ када је Ранковићева струја коначно изгубила, а од када почиње поступна федерализација земље која је озваничена доношењем савезног Устава 1974. године. Тај Устав је дао широка овлашћења свим републикама, а посебно покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову.

Српско државно руководство је било незадовољно оваквим решењем, па је кроз институције система покушавало да то промени. Тако је дошло до појављивања Плаве књиге, 1977. године, у којој је српско руководство набројало све проблеме које има у односу са покрајинама. Међутим, стање се није битно променило.

Крајем 1970-их, Југославија је (после фантастичног економског и привредног процвата и врло високог животног стандарда) и политичке стабилности полако почела да улази у економску кризу која се врло брзо рефлектовала и на политичка дешавања и која се током следеће деценије продубила.

[уреди] Политичка дешавања после 1980.

После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титов ауторитет како би земљу извукло из кризе. Осим економских проблема, почињу да оживљавају и републички национализми. Косовски Албанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим, тензија у тој јужној српској покрајини је почела да расте и ређали су се инциденти између Албанаца и Срба. Паралелно са тим, долази до даљег продубљивања привредне и економске кризе.

[уреди] Долазак Милошевића

На дан 24. априла 1987. године, председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције и Милошевић јавно стаје на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!“. Ови догађаји изазвали су раздор у српском државном врху. Даље, након убиства војника ЈНА у Параћину 3. септембра 1987., које је починио Албанац Азис Кељменди, у српским медијима почела је кампања против Албанаца и тврдило се да је ово злочин уперен против Југославије. Широм Србије су каменоване радње у власништву Албанаца. На седници београдске партијске организације, председник градске организације Драгиша Павловић је критиковао националистичке појаве.

Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. Септембра месеца одржана је Осма седница ЦК СК Србије, на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга који су имали за циљ обарање "непослушних" номенклатура у власти.

Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988. године, смењено покрајинско руководство у САП Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори. На Косову 20. фебруара 1989. године, отпочео је штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.

Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан је 27. фебруара напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарљевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи^[1], по процени ТВ Београд, протествовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије. Слободан Милошевић је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.

Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања потпуно нове покрајинске, косовске, власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Упадом снага српске полиције у руднике угушена је побуна албанских рудара.

28. март, Скупштина Србије укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову, и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.

[уреди] Стање 1989

1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крах источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70-их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са СР Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је 1. децембра словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.

Српски и црногорски политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек "тражио" начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин” ^[2]. Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као централистичку на челу са Савезом комуниста Југославије.

Мире Марковић, жена председника Председништва СР Србије, изјавила је „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити” „^[3] представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.

Словенци су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.

[уреди] Нестанак СКЈ и раст национализма

За више информација видети 14. конгрес СКЈ и Политичке партије настале распадом СКЈ

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог селегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.

Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста(реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића.

Нову политичку слику на просторима Југославије углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавили политиком, али су тада већином заступали друге погледе:

У Словенији на место председника дошао је Милан Кучан, бивши комуниста.
У Хрватској на место председника дошао је Фрањо Туђман, генерал ЈНА, бивши комуниста, избачен из Комунистичке партије.
У Босни и Херцеговини на место председника дошао је Алија Изетбеговић, политичко-верски теократа.
У Србији на место председника дошао је Слободан Милошевић, комуниста.
У Црној Гори на место председника дошао је Момир Булатовић, комуниста.
У Македонији на место председника дошао је Киро Глигоров, бивши комуниста.

Нова хрватска власт почела је са избацивањем Срба из свих државних органа. Србија је осудила такве догађаје. Тада је настала озбиљна национална криза у СФРЈ.

Динамика развоја догађаја је касније наметала нова нерешена питања. Међутим, СФРЈ се ипак није одржала као јединствена целина. Одговорност за распад лежи искључиво на тадашњим политичарима. Србија (а са њом и СФРЈ) имала је ту несрећу да су управо 1989. године њоме управљали политичари који су били заинтересовани само за своју власт. Они су заступали своје, а не опште интересе. СФРЈ се те године налашла у тешкој ситуацији, пред избором – промена постојећег политичког система и преуређење државе или распад.

[уреди] Ратови

Тенкови ЈНА у Словенији

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани

[уреди] Рат у Словенији

За више информација погледајте Рат у Словенији

25. јуна 1991. године, формално је почео распад Југославије. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије кренуле су на Словенију у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које је предводио Јанез Јанша. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18-23 године.

[уреди] Рат у Хрватској

За више информација погледајте Рат у Хрватској

Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат.

Етничко чишћење Срба у РСК

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у Борову насељу, код Вуковара. У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, разбуктао рат између хрватских Срба и ЈНА против новоформиране хрватске војске. Најпре самопроглашена Хрватска одузела је Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе.То је резултирало формирањем Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.

Најтежа страдања догодила су се у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске паравојне јединице и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска Народна Армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

4. августа 1995.године почела је операција хрватских војних снага "Олуја",током које су Туђманове снаге заузеле Книн - престоницу РСК и изазвале бег више од двеста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.

[уреди] Рат у Босни и Херцеговини

За више информација погледајте Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 6. априла 1992. до 14. септембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка хладног рата и распада СФРЈ. Завршен је званичним потписивањем Дејтонског споразума.

[уреди] Сукоби у Македонији

За више информација погледајте Сукоби у Македонији 2001.

Сукоб у Македонији 2001. године је био оружани конфликт који је избио када је албанска паравојна група Ослободилачка национална армија напала снаге безбедности Републике Македоније почетком 2001. године. Сукоби су завршили охридским споразумом када су договорени прекид ватре и разоружање герилаца кога су обавиле снаге НАТО-а.

[уреди] Сукоби у подручјима насељеним Албанцима

Сукоби на Косову и Метохији, Македонији и на југу Србије су се одликовали етничким и политичком тензијама између српске и македонске владе и албанске националне мањине која је тражила аутономију, што је било случај у Македонији, или независност у случају Косова.

Сукоби на Косову и Метохији су се претворили у прави рат у пролеће 1999. док су се сукоби у на југу Србије и у Македонији (2001-2002) одликовали мањим оружаним сукобима између органа безбедности и побуњених албанских герилаца.

Косовски рат обележило је учешће НАТО пакта и то бомбардовањем циљева у Србији. Крај рата наступио је након потписивања мировног споразума у Бујановцу а којим је подручје Косово и Метохије стављено под контролу Уједињених нација.

[уреди] Референце

^ www.beograd.org.yu
^ Изјава Слободана Милошевића "Политика", 24. мај 1989
^ Изјава Мирјане Марковић НИН”, 8. октобар 1989

[уреди] Види још

Портал СФРЈ

Део искључиво посвећен
СФР Југославији.

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Филмови о ратовима у Југославији

Југославија: Рат који се могао избећи ((ср))

Амерички документарни филм режисера Џорџа Богдановића. У филму бивши функционери САД проговарају о улози Немачке, Ватикана и Сједињених Држава у југословенским ратовима деведесетих.

Побиј, покрсти, протерај ((ср))

Политичко документарни филм. Основна тема филма су логори на територији Босне и Херцеговине у време грађанског рата од 1992. године, као и страдање Срба заточених у тим логорима.